Predrasude
Re: Predrasude
dzaba sve.. bila na vrhu ili sa kuponom u shopingu.... samo zaobichi.bez razmishljanja.. 
.............................................................................................
Re: Predrasude
ljudi koji chesto mijenjaju posao: danas u Banci. dvije zene rade inache ih je bilo 4 -ro . jedan napustio za $0,50 bolje placen posao Albanac, drugi/Ekvador / na odmoru s djecom... od te dvije zene. jedna vidno u panici. . . ova normalna.kaze, od oktobra traze novu osobu. i niko da zadovolji.. i dodaje.. dosta ih sa bogatim iskustvom.. puno mijenjanja poslova
.............................................................................................
Re: Predrasude
Imam predrasudu da su ljudi koji teretanu naprave cijelom svojom osobnošću duboko nesigurni
Per aspera ad astra 
Re: Predrasude
Uvod iz moje kraće studije za jedan stručni časopis na samo jednu temu u kojoj su dotaknute i predrasude pa ću ga ovde kopirati. Uvod koji nije opterećen dubljima analizama i zato zadržavam samo na njemu.
Stid pred sobom - autentičnost kao rizik
U mojoj ordinaciji, iza zatvorenih vrata i spuštenih roletni, ljudi retko glume. Tu se ne brane ideologijama, nego tišinom između rečenica. Tu se ne govori da bi se ostavio utisak, nego da bi se izdržala istina.
Godinama slušam žene koje spolja deluju „ispravno“. Uredne, kontrolisane, moralno besprekorne po pravilima koja nikada nisu same napisale. One koje će javno osuditi svaku slobodu, svaku pukotinu, svaku želju koja izlazi iz okvira pristojnosti. A onda, kada ostanu same sa sobom — ili sa mnom — pojavi se druga slika. Ne razuzdanost, kako bi neko očekivao, već duboka konfuzija. Jer puritanstvo koje nije autentično ne donosi mir, nego stalnu unutrašnju napetost. To nije moral, to je maska. A maska uvek traži cenu.
Isto tako, slušam muškarce koji dolaze sa pričama o „lakoći“, o noćima koje ništa ne znače, o tehnikama zavođenja koje su naučili kao da su formule. Njihova strategija je često prepoznatljivo izveštačena — previše samouverena, previše uvežbana, lišena spontanosti. Oni veruju da žene žele upravo to: brzinu, sigurnost, odsustvo komplikacija. A zapravo, ono što žene najbrže prepoznaju jeste neautentičnost. Taj napor da se deluje prirodno, koji je sve osim prirodan.
Paradoks je jednostavan: što se više trude da deluju opušteno i „iskusno“, to više odaju nesigurnost. A nesigurnost maskirana u agresivnu samouverenost deluje odbojno, gotovo instinktivno. Žene to ne analiziraju racionalno — one to osete. Kao što telo prepozna opasnost pre nego što je um imenuje.
U tim ispovestima, iznova se vraća jedna tema koju retko ko izgovara naglas: stid. Ne onaj društveni, koji se pokazuje drugima, već intimni, gotovo tihi stid pred samim sobom. Kod žena, on često nema veze sa time „šta će drugi reći“, već sa unutrašnjim osećajem izdaje sopstvene autentičnosti. Kada pristanu na nešto što zapravo ne žele, kada igraju ulogu koja nije njihova — tada nastaje pukotina. I ta pukotina boli više nego bilo kakav spoljašnji sud.
Zanimljivo je da i kod muškaraca nalazim isti taj stid, ali ga oni ređe priznaju. Posle niza površnih odnosa, posle noći koje su trebale da potvrde njihovu vrednost, ostaje tišina. I u toj tišini, pitanje koje niko ne želi da postavi: „Zašto mi ovo nije dovoljno?“
Istina, ogoljena na tom kauču, nema mnogo veze sa društvenim narativima o slobodi ili moralu. Ona je jednostavnija i neprijatnija: ljudi intuitivno traže autentičnost, a beže od nje kada ih suoči sa sopstvenim strahovima.
Lažno žensko puritanstvo i muška navalentnost nisu suprotnosti — oni su ogledala. Dve strategije izbegavanja istog problema: nemogućnosti da se bude iskren prema sebi.
A sve dok je tako, privlačnost će ostajati kratka, odnosi plitki, a stid — tih, uporan i ličan. Ne pred drugima, nego pred sopstvenim odrazom.
U kliničkom radu postane gotovo očigledno da ovakav način razmišljanja nije samo društveni fenomen, već psihološki obrazac koji generiše napetost — a dugotrajna napetost, ako nema razrešenja, neminovno prelazi u neurozu.
Kada žena usvoji puritanski model koji nije njen, ona zapravo ulazi u unutrašnji raskol. Jedan deo ličnosti želi, oseća, teži spontanosti i bliskosti, dok drugi deo — internalizovani glas normi — to stalno nadzire, kritikuje i potiskuje. To je klasičan intrapsihički konflikt. Energija koja bi prirodno išla u doživljaj i odnos, sada se troši na kontrolu i samokontrolu. Rezultat je hronična anksioznost, osećaj krivice bez jasnog razloga i, često, somatski simptomi.
Kod muškaraca koji funkcionišu kroz izveštačenu navalentnost, obrazac je drugačiji po formi, ali sličan po strukturi. Oni stalno dokazuju nešto — sebi, ne drugima. Njihova seksualna aktivnost nije izraz želje, već pokušaj regulacije unutrašnje nesigurnosti. Međutim, svako „osvajanje“ daje kratkotrajan efekat, posle kojeg se praznina vraća. Ta repetitivnost, taj začarani krug, jeste jezgro neurotskog obrasca: radnja koja se ponavlja iako ne donosi stvarno razrešenje.
Na kauču se vidi ono što spolja nije vidljivo: oba obrasca počivaju na otuđenju od sopstvenih autentičnih impulsa. A kada je čovek otuđen od sebe, on gubi unutrašnji kompas. Bez tog kompasa, svaka odluka postaje izvor sumnje, svaka želja potencijalni izvor krivice, a svaki odnos prostor za projekciju i razočaranje.
Neuroza se, u tom smislu, ne javlja zato što ljudi žele previše ili premalo, već zato što ne znaju šta zaista žele — ili ne smeju to da priznaju sebi. Ta zabrana nije spoljašnja; ona je već ugrađena u strukturu ličnosti.
Zato ti ljudi dolaze na kauč. Ne zbog seksa, niti zbog „pogrešnih izbora“, kako često misle, već zbog zamora od sopstvene unutrašnje podele. Dolaze jer više ne mogu da izdrže tenziju između onoga što žive i onoga što osećaju.
I tek kada se ta podela imenuje — bez moralizacije, bez opravdanja — počinje proces razrešenja. Jer neuroza, koliko god bila bolna, u svojoj suštini jeste pokušaj psihe da signalizira: „ovako više ne može.“
Posle ovoga sledi poglavlje Odbijanje koje privlači - anatomija neautentičnosti