Sta je sreća..?

[Vjetar]

Ne znam evo, ali u zadnje vrijeme mislim - pa svaki je dan blagoslov, svako iskustvo je doslo da ti iz njega nesto naucih, iz nekih o drugima, iz nekih o sebi…
Sreca je mozda sjecati se, svaki dan, da si tu privremeno.
Jednom kad “izujes” tvoje tijelo mozda neces znati kako sunce moze da ogreje, ili vatra.
Kako je lijepo ostati kod kuce i kunjati dok je kisa. Kako je lijepo gledati svanjavanje, i cuti svaki taj razliciti cvrkut ptica, i sum vjetra u krosnjama stabala, zubor potoka. Kad razmisljam o prolaznosti, padaju mi te stvari na pamet, i postajem svjesna koliko su lijepe.
Tu smo na ograniceno vrijeme. Sreca je da istinski umijes i hoces usreciti nekoga, bilo koga od Bozijih stvorenja.
Cini mi se da u svim ocima koje sma vidjela, bilo zivotinjske ili ljudske, postoji necujni zov da budu prihvaceni i voljeni od nekoga.

Sve super, samo što to nije tako ostalima, možda jednom procentu da.
Ostali sreću ne doživljavaju tako.

[Peace]

Pa i ne moraju. Svi mi u razlicotom periodu zivota percipiramo srecu na drukciji nacin.
Mom sinu npr nije sreca sto meni jeste, ni meni nije sto mojoj mami jeste. Postoje stvari u kojim svi uzivamo, ali postoje i one individualne.
Sreca je, sad bih dodala, moci i to, bez imalo osude prihvatiti. I pustiti drugoga da uziva u svojoj.
Znam i kad bismo je stalno osjecali, prestala bi to biti. Stanje s kojim se stapas u momentu i u kojem spoznajes sva druga koja su tog momenta odsutna. Kad prihvatis da su to stanja, sreca/nesreca, ili radost/tuga, koja ce te tokom zivota cijelog pratiti, pa tada ni sreca/radost nije vise tako visoka ni nesreca/tuga tako duboka, vec je sve samo zivot koji valjda takav i treba biti.
Cio ovaj zivot je skola, a smjerova je koliko i ljudi.
Pa treba prihvatiti i to da neko svojoj uopste ne tezi, odnosno tezi i ide samodestruktivno.
Svi mi imamo tu mogucnost da se zarovimo u sebe i da damo sebi odgovore na haman sve o sreci.

Jesi li ti dao definiciju srece?

[Peace]

Ovaj sam text jutros citala, pa da ga ovdje podijelim, ide s temom.

Kreativna snaga misaonog procesa je uglavnom skrivena, nevidljiva i baš zbog toga mi se mnogo lakše odlučujemo da svoje emocije pripišemo onim stvarima koje možemo da vidimo, opipamo, čujemo i osetimo. Ono što je neverovatno je da ta mala zamena, to skoro nevidljivo neshvatanje pravog uzroka i izvora emocija, u tom malom promašaju nalaze se skoro sve patnje i problemi koje imamo!

Verujemo da naša sreća zavisi od stvari koje ćemo dobiti, od onoga što ćemo postići, i zbog toga mi pokušavamo da ostvarimo sopstvene ciljeve, ponekad na štetu odnosa sa ljudima koji su nam dragi, ponekad na štetu zdravlja, i štetu našeg unutrašnjeg spokoja…Kada na kraju dobijemo ono što smo želeli, a to nam ne donese očekivanu sreću, mi naivno to pripisujemo tome da nismo ipak učinili dovoljno, da se nismo trudili dovoljno, ili čak da nismo dobri dovoljno… To pogrešno shvatanje nas dalje tera da se trudimo još više i krug se tako nastavlja. Na taj način uspeli smo da stvorimo civilizovanu stvarnost u kojoj ništa nije dovoljno i u kojoj se sve više udaljavamo od sreće koja nam je tako potrebna… Stvorili smo efekat hrčkovog točka, u kome se trudimo da skupimo što više onoga što nam nije ni bilo potrebno, jureći sopstveni rep.

Verujemo da naša tuga potiče od toga što smo nekad bili sami, i zato vrlo često zasnivamo odnose koji su na ivici zdravog razuma, trudeći se još više da takve odnose održimo u životu…Onda pripišemo našu ljutnju i frustracije tim istim odnosima i našem partneru i trudimo se da promenimo ili zamenimo te osobe za neke drugačije umesto da shvatimo da samoća, tuga, ljutnja potiču od naših sopstvenih misli i da su te iste misli izvor svog ljudskog iskustva.

Verujemo da su naši strahovi vezani za određene životne situacije. Trudimo se da na sve moguće načine izbegavamo takve situacije i tako zaštitimo sebe od takvih okolnosti. Ne shvatajući da je ono što zaista pravi strah uvek sa nama i da možemo otići i na drugi kraj sveta, i napraviti jako komplikovane strategije za izbegavanje određenih situacija, mi se trudimo opet da celu vasionu postrojimo na način koji je „odgovarajući“ …

A onda se opustimo na trenutak ili malo popustimo napore ili se to desi samo od sebe i naše misli se malo promene i sve postane drugačije. Ponekad odemo da tražimo pomoć kod stručnjaka i oni nam malo pomognu da promenimo te iste misli i opet se sve promeni …

Iz dana u dan kognitivna psihologija radi intervencije na našim misaonim procesima, NLP radi intervencije na našoj misaonoj strukturi, klasična psihologija se bavi analizom našeg nesvesnog opet sa ciljem da promeni naše misli … Meditacija nam pokazuje koliko toga je u našim glavama nepotrebno i nagomilano …I kada se to desi, ako se oporavimo od sopstvene apokalipse i ako zaista uspemo da „vidimo“ tu novu stvarnost, napravljenu od nekih novih misli … mi i dalje ne shvatamo da su se samo te naše misli promenile i dalje pokušavamo da promenimo vasionu , da je prilagodimo, svedemo na sopstvenu meru … i tako u beskraj …

A sreća je samo jednu misao udaljena, kao u filmu o Petru Panu, ako se opustimo i napravimo prostor da ta jedna srećna misao dođe …sve će se istog trenutka promeniti … kao sopstvena senka …tako putuju i misli sa emocijama … Jer otkada je sveta i veka , niko nikad nije imao srećnu misao i bio tužan …to je jednostavno nemoguće… i niko nikada neće imati tužne misli i biti srećan…pa koliko god tehnika primenjivao i koliko god bude pokušavao da promeni svet i sve oko sebe …

Naše zadovoljstvo zavisi samo od naših misli. Kada to shvatimo na pravi način, kada se to „slegne“ u nama moći ćemo da budemo slobodni i ponovo srećni, kao mala deca…Onog trenutka kada vidimo da su naše emocije samo senka naših misli, prestaćemo da se plašimo sopstvenih osećanja i dozvolićemo sebi da ih osećamo.

Samo zato što smo od malena pogrešno učeni da naše zadovoljstvo uvek zavisi od nečega spolja, mi pretpostavljamo da je jedini put ka unutrašnjem miru i sreći kroz bolji posao, kroz boljeg partnera, bolji auto, ili je jednostavno potrebno da radimo na sebi i postanemo bolji mi. Smešno je upravo to , da što više budemo radili na sebi i spoljašnjoj situaciji u nameri da se bolje osećamo, sve više ćemo se udaljavati od našeg pravog bića.

Najbrži način da umirimo um je da ne radimo ništa …ali bukvalno
Sve ostalo je dodatna aktivnost i zahteva neki umni angažman..

Rodili smo se bez mnogo toga „na umu“. Dok smo odrastali, naučili su nas da živimo neki drugi život u sopstvenim glavama..

Kada je um prazan, može se ispuniti novim spoznajama, naše urođene unutrašnje inteligencije, koja se nalazi iza ličnog razmišljanja …to je naše prirodno stanje …jer miran um i dobar osećaj su nam rođenjem svima dati..

Jamie Smart – Clarity

[Peace]

Nekako sam naletila na jedan blog i svidja mi se, njegovo se pisanje dotice bas ove teme dosta i psihe uopce, pa mi se javi zelja da nesto prenesem ovdje.

OBRAZOVANJE I SREĆA … I JOŠ PONEŠTO…




Do sada sam govorio o novcu i sreći, i ono što je pozitivna psihologija dokazala , da tu nešto ne štima sa našim uobičajenim shvatanjem tog odnosa. Za razliku od uobičajenog shvatanja da novac donosi puno sreće na dug vremenski period, ispitivanjem je dokazano da novac donosi jako malo sreće i to na kratak vremenski period.

Šta ja sa ostalim „civilizacijskim“ vrednostima, kojima stremi današnji prosečan čovek? Da li smo tu imali više sreće i da li nas uobičajene vrednosti, mogu učiniti srećnijim?

Ako pitate danas nekoga o tome šta misli da li će ga školovanje učiniti srećnijim, 99% ljudi će bez razmišljanja potvrditi da hoće. Da to nije tačno, zar bi se ovoliki ljudi trudili oko škole? Ako završimo dobre škole, naći ćemo sutra dobar posao, koji će nam omogućiti dobra primanja i društveni status…Svaki roditelj gotovo automatski ima takav plan za svoje dete, jer želi svom detetu dobar (srećan) život…

Istraživanja su pokazala da to baš i nije tako. Ljudi koji su školovani , nisu ni malo srećniji od neškolovanih !? Čak su za nijansu ne-srećniji. Opet se pokazalo da naša uobičajena društvena verovanja uopšte nisu u skladu sa ciljevima koje bi hteli da postignemo… Zato i nije čudo da živimo u svetu u kome se sve ređe smejemo i sve je više ljudi koji bi za sebe rekli da nisu srećni..

A šta je sa ostalim vrednostima ? Bez preteranog ulaženja u detalje, koje znatiželjni mogu pronaći u literaturi navedenoj na kraju ovog i prethodnih postova, samo ću nabrojati neke od rezultata, do kojih su došli naučnici u raznim delovima sveta i u njima nema protivurečnosti.

Proučavanjem uspešnih ljudi ( društveno priznati uspeh kao što su poznate ličnosti..) , istraživači su dokazali da je subjektivni nivo ( postoji li neki drugi?) sreće poznatih ličnosti ispod prosečnog nivoa!

Proučavanja na grupama koje su vršile jednu ili više estetskih korekcija (plastične operacije i dr..) pokazuju da početna euforija prolazi za 3 meseca i da je njivo zadovoljstva, posle tog perioda, manji nego pre operacije!

Grupe ljudi, za koje su se učesnici izjasnili kao „lepi“, imale su niži prosek sreće nego ostatak ispitanika!

Vrlo opsežna istraživanja u 16 evropskih zemalja, dalo je sledeće rezultate:

25% oženjenih je sebe opisalo kao veoma srećni dok je 21% neoženjenih veoma srećno…

Možete da zamislite oduševljenje, kada je konačno otkriveno da su ljudi koji žive u braku, srećniji od samaca. Konačno smo izgleda pogodili bar jednu vrednost koja nam ide u prilog J



Kasnije je to ispitivanje prošireno i konačni zaključak je bio da su ljudi koji žive u zajednici blago zadovoljniji od samaca , ali isto tako i da skok sreće koji može da nastane u braku iz ljubavi , traje maksimalno 2 godine. Ukoliko bi posmatrali parove koji su u braku duže od 2 godine, njihov nivo sreće ne bi bio veći od prosečnog..

Eto to su neki od rezultata do kojih je došla nauka u poslednjih desetak godina, a koja su uglavnom nepoznata. Zašto je to tako?

Sva ova istraživanja, navodim samo kao podatak o tome koliko malo poznajemo sopstvenu psihu i koliko smo negde kao ljudska vrsta promašili.. Životna situacija (status, novac, auto, kuća, partner..) ne samo da ne može da nas učini srećnijim, već ona verovali ili ne, nema skoro nikakve veze sa našom srećom, raspoloženjem i uopšte sa našim emotivnim stanjima ! O tome će biti reči kasnije

[Ćato]

Zanimljivo je kako se nauka trudi da kvantifikuje nešto tako fluidno kao što je sreća, pa onda dođe do ovakvih "otkrića" koja su, realno, samo potvrda onoga što se intuitivno zna. Niti novac, niti status, niti brak, niti estetske korekcije ne donose trajnu sreću. To je lekcija koju ljudi izgleda moraju iznova učiti, generacija za generacijom. Čini se da je potraga za srećom kroz spoljašnje faktore nepresušan izvor razočaranja. Možda je vrijeme da se prestane sa tim "hrčkovim točkom" i prihvati da je sreća, ako uopšte postoji kao trajno stanje, nešto što se ne kupuje niti zarađuje, već možda tek povremeno doživljava.

[Peace]

E bas sam mislila neki dan kako svaki novi narastaj mora nauciti sam i neka se znanja jednostavno ne mogu prenijeti mladim.
Ja sam shvatila da mi ne treba mnogo toga, ali nisu moja djeca, i ne postoji nacin da se u to uvjere.
Kad budu i oni shvatili, tada nece znati njihova djeca.
I tako, narastaj po narastaj uci istu novu staru stvar.

[bakterijasmarsa]

Mudrost je Božiji dar, koji dobiješ kad ti više i ne treba
Sreća, kao i većina drugih aprsraktnih stvari, shvatiš da si imao tek kad ostaneš bez nje.

[Peace]

Mudrost je Božiji dar, koji dobiješ kad ti više i ne treba
Sreća, kao i većina drugih aprsraktnih stvari, shvatiš da si imao tek kad ostaneš bez nje.

Da.
Sinoc sam i tome mislila.
Pa sam samu sebe krivila sto sam u svojoj glavi krivila npr Bosnce sto nisu zahvalni zbog vode kakvu imaju.
Isto da sam ja bila zahvalna.
Tek mnogo god poslije kad sam morala dobro placati vodu, i to opet ne takve kvalitete, postala sam svjesna tog Bozijeg dara.

Sinoc sam prenocila sama u kuci. Muz je morao otputovati. Nije to bio temeljit san.
I odjednom postajem svjesna koliko je ljepse kad neko dise pored tebe. Kad se jos neko krece po kuci.

Sreca je, sad bih rekla, osvijestiti znacaj svega onog sto imamo prije nego sto nestane/ode iz naseg zivota.
Sve sto imamo, sve je vazno. Prigrlimo to.